DOPISNICA IZ BANATA – Ljubomir Živkov: Ajfelova peta II

FARKAŽDIN –

“Nauči me da pletem uža” – molio sam dedu, jer mi se taj posao činio muškim, muževnim (imao sam već brisu i mogao sam da odsečem vrh čaure od maka, to smo ponekad uradili, sipali plavičasta zrnca na dlan i probali ih, ali je ukus bio daleko od maka koji je već žrnan u mašini, pa preliven vrelim mlekom i šećerom, spreman da ode u štrudle, savijače ili rezance; mak su žene satima trebile ispred kuće, kao i pasulj ili grašak, ali to je za njih bilo letnje prelo, posao je dakle bio ženski, i nijedan muškarac nije viđen da na sokaku sudeluje u toj kampanji). Jesu i žene znale da pletu uža, ali je to bilo samo ako bi zalihe presušile; sviđalo mi se da u ladovini, bos, pletem i ja uža. Da. Nema ‘d’ na kraju, ima za ždrebad, telad, za burad, ali uže je u množini ‘uža’. Deda se trudio da me uputi u veštinu, i ja sam kao i on kvasio oštrik pre nego što bih jednu polovinu metnuo pod pazuho, a drugu počeo da uvrćem, ali su moja uža ispadala labava, raščešljana i nesimetrična; ona opet oko kojih sam se pokidao i bandoglavo stezao oštrik, bila su previše izuvrtana i uvijala su se kao da pletem venac od ivanjskog cveća, a ne uža; dedina gomila je rasla, svako uže se, kad je opleteno, presavije na pola i još jedared se ovlaš uplete, oštrik pod dedinim rukama kao da je jedva čekao da se pretvori u uža, pa da se njime vezuju (vezivu, ili vezivadu) snopovi deteline, toluzine, ograzina… Dedina su uža kao fabrička, mislio sam, iako su uža koja su u ravnici obujmila milione snopova sva bila ručni rad, nastala ispod dudova, oraha, u hladovini šupe ili štale.

...

dopisnica, iz, banata, salas, selo, seosko, dvoriste

Deda je barem jedared godišnje odlazio u Bečkerek na Otpad (ja ću u sreskoj varoši provesti četiri gimnazijske godine i neću znati ni di je tačno Otpad, koji je bio mitsko mesto), mislim da je išao vozom do Zrenjanin Fabrike, pa peške do Otpada, uglavnom donosi kući džak dopola napunjen alatom, ne znam je li džak poneo od kuće, ili je tamo po povoljnim cenama kupio i džak: klješta, čekići, šarke za vrata od kočina, sekači, makaze za striženje ovaca, češagije, šila, brnjica za bikove, kalup za potkrpljivanje natikača, francuski ključ, klin čija se namena još ne zna, lanac od bicikla, skoro nov, baba bi svaki put rekla da to sve već imamo, u čemu je bilo istine, ali i nije, jer je dobro nešto imati duplo, a nešto bi se i prvi put pojavilo, deda bi odmah zaigrao na babinu škrtost: “Ajde kaži kolko sav ovaj alat košta! Sve ovo, i karta, izišlo je osam i po stotina…” – “Taman da su ti dali zabadava, jel treba ti da vučeš pedeset kila i tamo do stanice, i od naše stanice…”

dopisnica, iz, banata, ves, rublje, stipalice, stipaljke, strik, uze, za

Pa ipak, u karijeri mehaničara, građevinskog radnika, ribolovca, lovca i svetskog putnika – osim boravka u Nemačkoj koji jeste bio prinudan i preterano dugačak, deda je odlazio u Beograd da proda jaja tajanstvenom i nezamislivom Dalipu, koji je bio poslastičar na ništa manje misterioznom Đermu, deda je prvi od nas bio u Italiji, i doneo je sa Ponte Rosa silesiju dotad i otad neviđenih stvari – pojavila bi se negdi pukotina. Zapravo je možda bilo i više prslina: deda je u dnu štale napravio senjak od cimenta, jedva je dočekao da se osuši pa da tu betonsku kocku, sa gornje strane otvorenu ofarba u tamnocrveno; ceo komšiluk prodefilovao je da vidi senjak, u koji je na dedin predlog te prve senjakove jeseni ceđeno grožđe, senjaku je predata uloga badnjice, stavljena je muljara na njegova dva zida i vino je trebalo tu da odstoji pre nego što bude otočeno u burad.

Ali.

Nismo dobro poznavali svojstva novog materijala, govorim mi jer ne bih da sva krivica padne na dedu, drugo, poverovali smo da imamo materijal koji je po nepropustljivosti ravan staklu ili grnčariji: narednog jutra u senjaku smo zatekli možda dva pedlja vina, jedan deo je upio sam senjak, a ono što nije ušlo u nevidljive i žedne pore senjaka, procurilo je kroz druge pore napolje, u večnu ladovinu između naše i Tomašove kuće između kojih nema ni dva koraka. Tu je tekao šarampov vina, zemlja večito vlažna nije stigla da svu opevanu tečnost upije. Deda koji je vinograd i okopavao, i špricao i orezivao, bio je jedini okrivljen za štetu, berba nije bila osigurana kod DOZ-a, a doživeo je i fijasko koji se raščuo još više nego novi senjak.

dopisnica, iz, banata, sraf, srafovi

I deda kakvog sam ja imao, koji je nadmudrio komandira straže u logoru, imao je neću reći slabu tačku, radije ću preuzeti idiom u kome se prepliću veličina i nesavršenost, a koji potiče od legendarnog sportiste, potom još legendarnijeg nadzornika ulaza u beogradski Dom omladine: Ajfelova peta.

dopisnica, iz, banata, vinograd

Serijal “Dopisnica iz Banata” možete pratiti svake subote na Prvom programu RTV u 11.50.

Sve dosadašnje priče Ljubomira Živkova možete pronaći u sekciji BLOG.

[embedded content]

Izvor