Ljubomir Živkov: Bažbaš

Bažbaš se čulo svakodnevno, značilo je “zaista”, i ja da sam prevodio Sveto pismo na srpsko-hrvatski verovatno bi čitaoci svaki čas nailazili na “bašbaš, bašbaš vam kažem”, ali je upotrebljavana i kao sinonim za zauvek: nekome nešto daš, što je bilo izuzetno retko, i taj te sa radosnom nevericom pita: “Bažbaš mi daješ?!” Ako darodavac ponovi reč, desio se nepovratni čin.

dopisnica, iz, banata, cvece, saksija, muskatl, muskatle

Ono što je u crkvi “amin”, ili što je na kompjuteru “enter” to je za nas bilo bažbaš, ono što je pečat u dnu dokumenta, to je bašbaš u govoru. Kad sam reč prvi put čuo zvučala je kao rovaš, pa kao udbaš, pa kao duplaš, plug, uglavnom sam je shvatio kao imenicu, i tražio sam joj obličje: mogla bi da označava čoveka, sa brkovima, u čizmama pored kojih povremeno švićne korbačem.

Od Dragana iz Beograda, i njegovog brata Jovice, koji su dolazili kod Grujni, naučio sam sinonim za baš-baš zaista; moja sestra Dragana, isto naravno iz Beograda, upitala bi “izistinski?!”, i bilo je jasno da deca iz prestonice sa svojim zaista i izistinski misle isto što i mi kad kažemo bažbaš.

dopisnica, iz, banata, macka, macke

Nisam bažbaš nikad napisao u pismenom zadatku, nisam bio siguran kako se piše, a već sam je bio žigosao kao starinsku i samim tim tugaljivu, možda je reč imala i svoj gradski život, ali o tome nisam imao nikakav naučni dokaz, u knjigama koje sam pročitao nisam na nju naišao, a pročitao sam bio i “Sentimentalni odgoj”, pročitao sam ga jer mi se moglo, znao sam da čitam, a uživao sam koliko i sluga iz “Mrtvih duša”, kome je bilo svejedno da li čita molitvenik, roman ili udžbenik iz hemije: bažbaš se ni u tako debeloj knjizi nije pojavilo.

Kuda idu i u kakvoj turšiji čekaju svoju priliku reči kojih se stanovništvo neosetno, ali odlučno odreklo: zar prostulja, fandrokaša i ždera danas ima manje nego nekad? Gde je to tavorište reči, ali gde je pogotovo i njihov izvor: taj zmajmikul, nepropir…?

dopisnica, iz, banata, vojvodina, vojvodjanska, kuca

Moj brat Perica služio je vojsku u Sarajevu: nisam siguran da li je išao kući na redovno odsustvo, ili je odslužio svoje sasvim, uglavnom je sa njim pošao jedan drugi Banaćanin, na vanredno ocustvo, stigla u kasarnu depeša da mu je otac umro: blagovremeno je bilo utanačeno da mu njegovi to pošlju pred Svetog Nikolu, ili i ranije, ako mu tamo bude zdravo zamuka, što će već razumeti iz njegovi pisama…

I dva ti druga počnu da piju na sarajevskoj železničkoj stanici, ponesu jednu flašu, RR, da im se nađe u vozu, slože neki dvoglas u kupeu ukrašenom crnobelim slikama Bleda, Bohinja i Ohrida, u Beogradu popiju po jednu i na glavnoj i na Dunav-stanici, stignu vesela braća u Orlovat, koji je tada bio kao Vavilon, žene sa cegerima, unezverene da ne sednu u pogrešan voz, paori koji moradu u katastar, ili kod lekara, jedni pratu goste, drugi čekadu, izgubi Perica u tom kolopletu svog pobratima, i onda ga ugleda uplakanog i istrežnjenog, šta je bilo: “Bašbaš mi umro baba!”

Kobojagi koje je sa njima pošlo iz kasarne, držalo sa njima korak u maglom obavijenom Sarajevu, koje je kao slepi putnik bilo sa njima u dva voza, na orlovatskom peronu je nestalo kao utvara, neće ga biti ni kad vojnik stigne kući, gde u predsoblju već sede gologlavi stariji ljudi.

dopisnica, iz, banata, stari, sat, tegovi

Serijal “Dopisnica iz Banata” možete pratiti svake subote na Prvom programu RTV u 11.50.

Sve dosadašnje priče Ljubomira Živkova možete pronaći u sekciji BLOG.