Ljubomir Živkov: Depeša

Na onoj koja nam je stigla iz Orlovata, a koju sam ja dosta dugo čuvao kao artefakt dotad neviđen da je deda Stevika umro, i kad će biti sarana pisalo je TELEGRAM, latinicom i ćirilicom, tekst je bio napisan olovkom, pisanim, razgovetnim slovima, na posebnom notnom sistemu koji je činilo sedam linija i šest praznina, i na čijem je početku umesto violinskog ključa komotno mogao stajati krst, potpisan je bio Kamenko, moj stric, o kome sam kazao da ima baš lep rukopis, pa mi baba objasnio da je to Dejan pisao: reči su našem poštaru (koji je imao i službeni bicikli) bile javljene telefonom iz orlovatske pošte, pored čika Živine kuće.

Ako ti šilješ telegram, isto ti nije svejedno, svaka se reč broji i posebno plaća, moj brat Mića u vojsci, divani se o predstojećem klanju svinja, i kako bi bilo lepo da i Mića bude tu… Tad sam dobio lekciju o redundantnosti jezika, što ću u mom novinarskom i marksističkom da kažemo liceju učiti petnaestak godina docnije.

Počelo se opširno i svečano: “Dragi Mićo, pitaj tvoje starešine da ti dadu ocustvo sad za dvajezdeveti, ako može bar nedelju dana, oćemo da koljemo svinje, da nam pomogneš i da te vidimo, zoto što smo te se svi zaželili…” To jeste bila izvorna poruka, ali je nekoliko duša odmah prionulo da se stvar prepeva na spartanski, jel će komplet koštati đavo i po: ne mora ovo o starešinama, zna se da ji mora pitati, ne mora ni da smo se zaželili, svi su zaželili svoji vojnika… Pa zna njegov komandir i kad se kolju svinje, dvajezdeveti nam isto ne treba, ako ga kogod i pita ‘pa kad bi tvoji klali?’, Mića će kazati, ajd sad vidi kolko reči imamo…

dopisnica, iz, banata, sat, vreme, pomeranje, sata

Štednja ume da ponese, baš kao i rasipništvo, pa je usmeno lektorisanje nastavljeno, ne moramo Mićo, biće na njegovo ime i prezime i na njegovu vojnu poštu, ondak nejde ni dragi, to su dve reči manje, sadržaj se sveo na dodji ako možeš, koljemo svinje, da bi i ono ako možeš otpalo kao izlišno, ako ga ne pustu kući neće moći da dođe, ako dobije ocustvo jedva će čekati da dođe, ne treba ni to dođi… razumeće dežurni oficir šta smo teli, uglavnom je poslanica šišana i šišana, kao što su bili šišani uvojci na zlatnoj ogromnoj skulpturi Zevsa koju je Fidija izvajao u mislim Olimpiji, ne znajući da će nastupiti vekovi kad će Heladu napadati osobe ravnodušne prema staroj veri domorodaca, depeša u JNA svela se na dve reči koljemo svinje. Najednom se ukazala kao neprihvatljiva u svojoj neodređenosti, ali i u svojoj nadmenosti: mi koljemo svinje, a vaše je da vojnika pošljete da bude sa svojima i da učestvuje u pravljenju kobasica, belih i crnih, u sečenju čvaraka, uveče u jedenju friškog paprikaša i posle kiflica sa salom, tu je već počelo malo i ludiranje, ne treba ni ono svinje, samo da kažemo Dejanu vojnu poštu i da platimo reč ko-lj-emo…

dopisnica, iz, banata, vojvodina, vojvodjanska, soba, kuca

Ne znam ni sad je li ikakav telegram poslat, upamtio sam samo ovu lekciju sažimanja, i proći će dosta godina dok kod Iljfa i Petrova ne budem našao nešto slično, izgleda da su se u Sovjetskom Savezu oglasi naplaćivali ne po broju reči, nego slovo po slovo, jer je stanodavac postavio ovakve uslove budućem podstanaru: “Sd. pr. kom. v. ud. v. n. m. od. in. hol.” Sdaetsia prekrasnaia komnata, vse udobstvia, vzgliad na more, odinokomu, intelligentnomu holostiaku.” Izdaje se prelep stan, potpuno komforan, pogled na more, usamljenom inteligentnom samcu.”

Trebalo bi i ja da odsad pribegavam skraćenicama, a ne da zapremam po pet minuta za svaku dopisnicu-kartičku.

L.l.p., t.i.o., t.i.o…

Rešenje u sledećem broju.

SF – SN!

Serijal “Dopisnica iz Banata” možete pratiti svake subote na Prvom programu RTV u 11.50.

Sve dosadašnje priče Ljubomira Živkova možete pronaći u sekciji BLOG.