Sve manje ratara u Telečkoj

Ipak, da “na mladima svet ostaje” pokazuje primer mladog i školovanog Žolta Lemlera, koji se vratio na selo. Tamo gde je rođen, osnovao je porodicu i kaže da ne želi da ode u inostranstvo poput mnogih mladih iz ovog mesta.

bacsgyulafalva, telecka

Ekipa RTV posetila je najmlađeg i jednog od najstarijih poljoprivrednika u selu i proveravala na čega su u agrarnoj proizvodnji fokusirani i sa kakvim problemima se suočavaju.

Pripreme za setvu su uglavnom završene, kažu ratari u Telečkoj, kojih je u ovom selu sve manje. Ipak, da na mladima poljoprivredna proizvodnja ostaje, pokazuje primer Žolta Lemlera, koji se nakon završetka Poljoprivrednog fakulteta vratio na dedovinu da vodi gazdinstvo.

Pun entuzijazma, na 150 hektara proizvodi pšenicu, ječam, kukuruz i uljanu repicu. Ne žali se na prinos, savremene mehanizacije, kaže ima dovoljno, a najveći problem je neizvesna cena žitarica. Ističe da su mu za start od značajne pomoći bile državne subvencije za mlade poljoprivrednike.

“Uvek sam želeo da ostanem i živim na selu, od toga čovek može da živi ali je teško. Mukotrpan je to rad i mora da se voli. Za sada nas je samo trojica mladih paora u selu. Mnogo mi je značilo što sam uz pomoć državnih subvencija kupio sejačicu i dobio 75 procenata povrata od cene, bio sam veoma zadovoljan. Takođe sam ranije uz pomoć subvencionisanog kredita kupio jedan traktor, što mi je bilo od velike pomoći”, rekao je Žak.

Nešto manje optimističan je Deže Čikoš, koji je sa stočarstva prešao na proizvodnju kukuruza. Kao jedan od najstarijih ratara u selu, ocenjuje da su problem troškovi transporta žitarica.

“Kod kukuruza su ogromni odbici, jer nam odbijaju i lomljeno zrno, što nije za baciti. Takođe, odbijaju nam deo od vage do silosa, a to nam je mnogo. To za nas izađe od osam do deset procenata, a to nam je ono što ostaje. Poljoprivrednika koji u selu žive od poljoprivrede, možete na prste obe ruke izbrojati, mnogo manje u odnosu na prethodne godine”, rekao je Deže.

Telečka je nekada bila poznata po uzgajanju duvana i mnogim ratarskim kulturama. Odlivom stanovništva i broj paora se smanjio, danas ih je svega desetak.

Međutim, dok je mladih koji vole miris zemlje i život na selu, poput Žolta, ima nade da će ratarska proizvodnja opstati.