Ljubomir Živkov: Kerenje

FARKAŽDIN –

Rekao bih da nas je baš naše trajno oskudevanje u gotovom novcu nadahnjivalo da umesto o programu Saveza pionira raspravljamo o pitanjima iz oblasti finansija, od toga jel ima Tito platu i koliku – ima sto miliona, ima dvesto, ne prima nikakvu platu, šta će mu plata kad je sve njegovo! – do toga jel sme čovek da podere iljedu na kojoj je grb FNRJ, potpis guvernera, slika druga Tita, ili Alije Sirotanovića, koji je bio još fotogeničniji, sa naočarima dignutim na čelo i onako rudarski nasmejan… Svojim smo očima gledali kako se neko keri pred svircima pa podere sto dinara, ili petsto, i jednu polovinu metne na crvene bore razvučene dalape, a drugu turi u svoj džep, i tek kad smatra da je kvit sa umetnicima, kad lično on proceni da su odsvirali sve što su dužni, daje im i drugu polovinu! Je li onda možda bilo istine u legendi da su dva svirca satima, neispavani i promukli, delili bakšiš, tako su mlogo zaradili u te svatove, da su dvared prekidali brojanje da bi odremali u stražnjoj sobi, pored vangle sa neposluženim slatkim kupusom i pored nepojedenih torti od možda trideset nasada jaja; morali su da nađu i upare zgužvane polovine, nauka još nije bila izmislila selotejp, ili ga barem nije još dopremila u Farkaždin, a lepiti to gumarabikom bilo je pipava rabota koja nikad nije povratila prvobitni izgled novčanica, dobro, te krecave poderotine su ili lepili docnije, kući, ili su raspolućene novce nosili u banku koja im je uz neki odbitak davala ganc nove stotinarke ili iljade.

...

dopisnica, iz, banata, guster, lesnik

Jedno od moralnih i pravnih pitanja poticalo je iz čarobne sfere fudbala, doprlo je i do nas da Šekularac i Miladinović, iako jedan igra za Zvezdu, drugi za Partizan, odlaze zajedno u skupe hotele, i kad uđu, sednu u fotelje, a blato sa cipela brišu najvećim apoenima koje je Narodna banka u to vreme izdala, onda te kavane i zgužvane novce bacu, da li na pločice, na parket, ili u kantu za đubre, to nam nije bilo dojavljeno, kao ni da li su spremačice ili kelneri to sušili i ispravljali radi ponovnog vraćanja u opticaj, a mi se sami nismo upitali di u Beograd ima toliko blata da ti đonovi iziskuju takvu higijensku meru. Dve su škole mišljenja bile u nepomirljivom sukobu: ako su novci tvoji, možeš šnjima da radiš što god oćeš, druga struja držala je da se to ne sme, država mora da zna, i zna, u svakom trenutku koliko je novaca štampala, i kav što niko ne sme sam da kuje ili štampa novce, tako niko ne sme ni da uništi nijednu jedinu banku od artije, ne zna država tačno koliko ko ima novaca, ali zna zbir, i niko ne sme da koristi novce za potpalu, makar imao platu sto milijardi mesečno. To je uvreda države i kažnjivo je sigurno, ko to kaže, pitao bi neko, jer zaista nismo čuli da je neko za to odgovarao i bio osuđen, ali kad god te neko saseče sa “ko to kaže?!”, ti ga poklopiš: “Ja tebi, a ti kome oćeš!”

dopisnica, iz, banata, vojvodjansko, selo, kuca, seoska, put, seoski

Ako te pošlju u dućan, da kupiš kvasac i mašinu, što je koštalo manje od dve banke, svaki put si ispraćen istim rečima: “Gledaj pa to izgubi!”, tako da te banke nisi ni stavljao u džep, nego si ih kao da su Štafeta mladosti nosio u ukrućenoj i ispruženoj ruci, pa si ih iz stisnute pesnice predavao Čikici ili Batiki, a kakvu si suprotnost tome mogao da vidiš ako odeš u svatove, ili kod svatova, ako nisi zvat: žena koja te iste reči ponavlja njenim decama kad ji šalje u dućan, sad je odjedared dobila čin u svadbi, ja zaova, ja, ja, ja, podvikiva, stoji ispred sviraca sa neopisivom lepezom raznobojnih novčanica, diže ih iznad glave i maše njima, neshvatljivo je ako tako nešto radi prvi put, a opet je smešno ako je to vežbala prethodno, kad je niko ne vidi; iz lepeze, cupkajući u ritmu, izvlači stotinarku i daje je svircima, ali se u lepezi ne pojavi nikakav promezhutok malyi (u klinu koji čini jato ždralova ume da ostane jedno nepopunjeno mesto), ostale novčanice se pod njenim prstima neprimetno promeškolje i lepeza ostane gotovo jednako široka i simetrična. Ja koji sam objasnio poreklo i značenje reči “krajcara” bio sam bespomoćan pred pitanjem šta je to kad se kogod keri, kakva je to solo tačka, i odakle ta tajanstvena reč, koja iz zaborava i zapostavljenosti iznikne kad su svatovi, potiče; sad se sve ređe neko keri, pa je sve manje i potrebno da se ovo pitanje raščisti.

dopisnica, iz, banata, salas, seosko, domacinstvo, cardak

Serijal “Dopisnica iz Banata” možete pratiti svake subote na Prvom programu RTV u 11.50.

Sve dosadašnje priče Ljubomira Živkova možete pronaći u sekciji BLOG.