Žene u Islamskoj državi: Žrtve ili saučesnice?

Njujork — Slučajevi dve devojke, zatočenice Islamske države pokrenuli su debatu o ulozi žena u tom samozvanom “kalifatu”.

Izvor: Tanjug

EPA-EFE/LONDON METROPLITAN POLICE

EPA-EFE/LONDON METROPLITAN POLICE

Šamimu Begum i Hodi Mutan zabranjeno je da se iz poslednjeg uporišta Islamske države vrate na Zapad, gde su rođene.

U američkim medijima se sve više postavlja pitanje da li su one žrtve ili učesnici u izgradnji te nazovi-države, koja počiva na zločinima Istovremeno se preispituje dosadašnji pogled na takve žene kao pokorne i pasivne supruge verskih fanatika, a neki, čak, smatraju da od će njih zavisiti budućnost ID.

Iako je na Zapadu i dalje prisutan stereotip o ženama u Islamu, za njih, međutim, one koje su otišle u “džihad” nisu to radile pod prinudom, već su u tome videle priliku da postanu deo nečeg značajnog, ocenjuje za CNN Mubaraz Ahmed, analitičar Instituta za globalnu promenu.

ID je, u propagandi kojom je privlačila strance, ukazivala da žene mogu imati ulogu u njihovom projektu izgradnje “države”, i to ne samo kao domaćice i majke, već i kao borci i aktivisti.

To je postalo još upadljivije kako je ID sve više gubila moć i teritorije, pa se od insistiranja na krutoj hijerarhiji polova preusmerila ka odobravanju, čak i podsticanju žena da preuzmu borbene uloge, piše za “Njujork tajms” Vera Mironova sa Univerziteta Harvard.

ID je proteklih godina pripremala teren za to. Krajem 2017. su pozivali žene da se pripreme za bitke, a prošle godine su u propagandnom snimku devojke sa “kalašnjikovima” hvaljene kao “čedne žene-borci, na putu ka Gospodu, u odeći čistote i vere”, koje traže “osvetu za svoju veru i za čast svojih sestara”.

Porast broja žena u borbenim redovima ID možda i nije toliko veliki preokret kao što se čini, navodi Mironova. Iako one koje su bile udate za pripadnike ID, a sada bi da se vrate na Zapad, kažu da su u “kalifatu” bile samo domaćice, poznato je da su od samih početaka tog islamističkog pokreta mnoge žene bile radikalnije od svojih muževa.

Mironova navodi da su u nekim slučajevima žene bile te koje su insistirale da im se muževi i sinovi priključe ID, dok su neke tražila da ih udaju samo za borce sa prve linije fronta, kako bi bile deo “prave mudžahedinske porodice”.

Iako propaganda ID objašnjava uključivanje žena u borbu kao “kampanju kojom počinje nova era pobeda”, činjenica je da je to učinjeno iz očaja – izgubili su praktično celokupnu teritoriju, a većina boraca-muškaraca je ubijena, ranjena ili zarobljena.

Sve je, međutim, više glasova koji upozoravaju da bi ID mogla biti još opasnija sa neizbežnim prelaskom u ilegalu, a u tom vidu borbe, žene im mogu doneti prednost.

Mironova piše da su u Iraku toga svesni. U anketi u decembru, više od 80 odsto ljudi reklo je da su žene u redovima islamista bile pođednako radikalne kao muškarci, da imaju značajnu ulogu u IS, kao i da očekuju da će upravo one u budućnosti predstavljati opasnost.

Devojke kao Šamima i Hoda spakovale su se i otputovale na drugi kraj sveta ne zato što su slepo verovale u projekat ID, već zato što su smatrale da im on pruža više nego njihov život na Zapadu.

Sprečavanje nove generacije devojaka da učine isto zahteva ozbiljno razmisljanje, a odgovor moze biti samo pružanje većih mogućnosti i osnaživanje žena kao pojedinaca, kaže Ahmed.